Шта обухвата трансфузиологија?

Трансфузиологија, односно трансфузијска медицина, обухвата све делатности од информисања становништва о потребама болесника за крвљу, компонентама и дериватима крви, мотивисања становништва да дарују крв, клиничке и лабораторијске селекције давалаца, припреме, тестирања, чување и дистрибуцију крвних компонената и извођење потребних лабораторијских анализа за безбедну трансфузију крви.

Од почетка 17 века постоји непрекидна тежња и покушаји да се болесници лече трансфузијама крви. Тек почетком 20.века створени су услови за успешну и сигурну примену трансфузије.

Научну основу за примену трансфузије крви дало је неколико изузетно значајних открића у двадесетом веку:

• откриће крвних група у ABO систему (Ландштајнер 1900)
• откриће антикоагуланса цитрата- Хустин 1914- што је омогућило конзервисање крви
• откриће крвних група Резус система (Levin и Stetson 1939)
• увођење анти-хуман глобулина- Coombs теста ( Coombs, Mourant и Race 1945).

Континуирано, благовремено и ефикасно снабдевање здравствених установа и болесника безбедном крвљу и крвним продуктима (компонентама и дериватима) представља веома важан предуслов за функционисање здравственог система сваке земље. То значи да је број давалаца крви (ДК) од општег друштвеног значаја, а обезбеђење довољне количине крви и лекова добијених из крви за сваку земљу представљају њено национално богатсво.

Потребе за крвљу и крвним продуктима

Потребе за крвљу и крвним продуктима једне земље зависе од броја становника, броја болничких кревета и врста медицинских услуга које се примењују у тој средини. План потреба се доноси на основу увида у годишњу потрошњу крви у протеклом периоду.

У нашој земљи потребно је да буде 40 ДК на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%.