• Пацијенти

    Ваша локацијаИнститут за ... / Пацијенти

     

    Трансфузијско лечење

    Трансфузија крви је незамењив терапијски метод који још увек нема адекватну алтернативу. Крв садржи специфичну супстанцу-хемоглобин која веже кисеоник и преноси га у ткива помоћу незаменљивих црвених крвних зрнаца. Када болесник крвари губе се црвена крвна зрнца и ниво хемоглобина се смањује што смањује пренос кисеоника и угрожава најосетљивија ткива као што су мозак и срце. Крв је биолошки материјал а не класичан лек и зато нити може да се стандардизује, нити да се примењује без велике опрезности. Лечење болесника код којих постоји несташица сопствене крви још увек није могуће без добровољних давалаца крви.

    Безбедност крви за трансфузију

    Да би крв била безбедна за болесника који је прима, она не сме да садржи вирусе, узрочнике заразних болести као што су жутица-хепатитис и СИДА. Зато се крв сваког даваоца, сваки пут када да крв, подвргава специјалном тестирању. Данашњи тестови су толико усавршени да је ризик од преноса зараза путем крви скоро занемарљив.

    Ипак, пошто се стално откривају нови вируси, који се могу пренети крвљу ни ово тестирање не обезбеђује апсолутну сигурност болеснику који прима трансфузију.

    Стратегије смањења употребе крви

    Један од начина смањивања ризика од примене тудје крви је АУТОЛОГНА трансфузија. Код ове трансфузије давалац и прималац су иста особа односно реч је о трансфузији сопствене крви. Болесник може, нпр. да пре планиране операције да своју крв која ће бити сачувана и пимењена, тј. враћена током операције, ако буде потребно.

    Друга је могућност трансфузија сопствене крви која је прикупљена, пречишћена и враћена током саме операције. Овај метод се назива "интраоперативно спашавање крви" и захтева употребу специјалних апарата. Треба знати да се ова врста трансфузије не примењује код малокрвних особа.

    У рестриктивну стратегију трансфузије спада и примена лекова који подстичу производњу црвених крвних зрнаца. Ови нови, скупи лекови, су права замена за трансфузије крви у анемичних болеснка, поготово оних који су на хемодијализи.

    Данас се, током неких великих операција на срцу, користе, такодје, и специјални лекови који регулишу процес згрушавања крви. Њихова примена има за циљ да спречи претерано крварење болесника током операције и тиме смањи потребу за трансфузијама крви.

    Заменици крви

    Већ годинама научници трагају за супстанцама које, као људски еритроцити, могу да преносе кисеоник, а нису ризичне за болесника. До данас су пронадјене две супстанце са таквим жељеним потенцијалом. Једна од њих је чист хемоглобин, а друга је једињење које се назива перфлуорокарбон. Ови препарати се непрестано усавршавају и унапредјују и данас већ постоји четврта генерација хемоглобинских препарата и друга генерација перфлуорокарбона.

    Прва генерација препарата хемоглобина се производила из престарелих људских еритроцита. У другој генерацији хемоглобин је био високо пречишћен и потицао је из говедје крви. У трећој генерацији уведене су желатинозне партикуле које су обмотавале молекуле хемоглобина имитирајући еритроците. Последња генерација хемоглобина се производи генетским инжињерингом уз помоћ примитивних ћелија бактерија и биљака, које служе као мале фабрике. Иако су ови последњи препарати потпуно безбедни и ефикасни у преносу кисеоника код болесника који су нагло искрварили њихова клиничка примена још није одобрена ни у једној западној земљи. Једина земља у којој је 2001. године одобрена примена једног комерцијалног препарата говедјег хемоглобина је Јужна Африка.

    Други заменици за крв су перфлуорокарбони (ПФЦ) односно специјална једињења у којима се кисеоник изванредно раствара те тако лако преноси ткивима. И они, према клиничком искуству имају своја ограничења у примени. За сада је једино руско Министарство здравља одобрило њихову употребу..

    Најновије откриће

    Дански истраживачки тим је 1. априла 2007. године објавио откриће две врсте ензима који могу да еритроците крвних група А и Б претворе у еритроците крвне групе О. Овај проналазак је значајан јер се О крвна група може сматрати универзалном и као таква користити у случајевима дисбаланса измедју постојећих резерви крви и потреба болесника. Иначе, прва истраживања у овој области су почела још 1980. године.